U Tvornici „Jugovinil“ – Kaštel Sućurac

Da se vratim na moj dolazak u Kaštele. U nedelju 13. maja 1951. godine uveče u 9 sati stigli smo u Split, gde nas je na stanici dočekao kamionet, a ne automobil, što me je malo iznenadilo. Šofer nas je odveo u samački hotel Jugovinila. To je u stambenoj koloniji, koja je bila u izgradnji, jedna zgrada sa velikom salom u prizemlju i nekoliko soba na spratu. U toj sali bilo je 17-18 gvozdenih kreveta na kojima su spavali mladići zaposleni kao radnici u Jugovinilu. Tu su izdvojili i dva kreveta za mene i Zoru i za naše dvoje dece. Razočaran teško ali tešim Zoru, da je to privremeno za nekoliko dana dok stan ne završe, a ona teši mene, pa se pravi da joj ne smeta mnogo, strpićemo se.

Sutradan, u ponedeljak 14. maja, odem u kancelariju čekam direktora, ali on stari, i pokvaren, primitivac našao razloga da ne bude tog dana prisutan, već me komercijalni direktor Ante Munitić primi da razgovara sa mnom i kaže mi da se strpim dok ne dođe generalni direktor.

Ne znam ja da se republička direkcija za hemijsku industriju Hrvatske nije složila sa mojim postavljanjem za direktora privredno računskog sektora. Teško su primili da im Srbin Ica Blanuša bude generalni direktor a sad i neki Mečkić takođe Srbin da dođe za finansijskog direktora. Oni su, već u to vreme, vodili hrvatsku kadrovsku politiku, što meni nije ni na pamet palo.

Vratio se Ica Blanuša, ali nikako „nema vremena“ da sa mnom razgovara. Tako sam ja cele te nedelje dolazio do kancelarije ali niko mi ne prilazi niti mi iko saopštava šta će se desiti. U nedelju 20. maja sačekam na morskoj obali, ispred kuće u kojoj je stanovao, generalnog direktora, Icu Blanušu i kažem mu: „Slušaj, čuo sam da se direkcija hemijske industrije u Zagebu ne slaže da ja budem direktor privredno računskog sektora! Ne moram ja da budem direktor, znam ja i obične poslove da radim! Strašno mi pada ova neizvesnost i ja to ne mogu da izdržim! Ali intimno govoreći ja izlaza nemam, stvari sam utovario i one su na putu za Split, stan sam u Beogradu izgubio i šta sad!“ Njemu laknulo, kad sam mu kazao da ne moram da budem direktor, pa mi odmah reče: „Pa dobro, dođi sutra da te rasporedim“.

U ponedeljak 21. maja odem kod generalnog direktora i on mi bez izvinjenja i bez ičega saopšti da ću biti šef plana i da ću imati jednu kancelariju, gde će mi biti dodeljena i jedna službenica, koja je sa mužem takođe došla iz našeg Ministarstva iz Beograda.

Nije to dovoljno i sve razočarenje u Jugovinil! Kad sam dobio rešenje o postavljanju umesto plate od 7.500, kako mi je Savezni ministar Rata Dugonić obećao, ja dobijam 4.500 dinara. Da ironija bude još veća generalni direktor Ica Blanuša, prilikom uručenja rešenja me onako nespretan zapita: „Jesi li zadovoljan?“ Ja mu odgovorim: „Oduševljen sam, ali ja izlaza nemam!“

Za desetak dana po dolasku, stan je bio gotov uselili smo se u obećani čevorosobni stan. Žena zadovoljna i nekako se počenem i ja privikavati novim uslovima, ali sam razočaran dočekom i svim onim što se zbivalo iza mojih leđa, a da mi to niko nije nikad saopštio.

Prvi moj poduhvat bila je jedna analiza rada pogona Elektrolize, sa kojom sam izašao pred Radnički savet. U toj analizi sam prikazao kako se rasipa i da nestaje oko 150 do 200 tona soli, a šef pogona ing. Lev se ljutio, da nema veze šta tu piše , dok mu radnici nisu rekli pa druže inžinjeru pogledajte gde vam iz rezervoara, na morskoj obali, već mesecima curi čitav mlaz lužine i eto gde vam je nedostajuća količina soli. On je bio „dotučen“.

Sledeća analiza bila je pogona prerade. Sad sam sa svojim analizama pomalo postao strah i trepet. Na Radničkom savetu i ta analiza dobije visoku ocenu i već posle 5-6 dana dobijem novo rešenje o plati, na zahtev Radničkog saveta, od 9.500 dinara. U to vreme to je bila vrlo visoka plata, jer je Vlada Hrvatske dobila odobrenje da može izuzetno da poveća tz. lični dodatak da bi obezbedila dolazak stručnih kadrova u Jugovinil. Tako sam konačno rešio i tu materijalnu stranu, ali „žuč“ nije iščezla iz moje duše.

Nije to bilo svo moje mučenje i trpljenje u Jugovinilu. Činjeno je sve da se onemogući da mi Srbi, da „zavladamo“ novom fabrikom, ali ja to nisam shvatao. Smatrao sam da Ica Blanuša, kao generalni direktor njima inponuje, jer je prvoborac i nosilac spomenice 1941, a uz to je i iz Like i došao je sa položaja pomoćnika ministra saveznog ministarstva. Sve su oni to njemu priznali, ali samo onoliko koliko su morali, da se ne bi naslutilo da je u pitanju netrpeljivost zbog toga što je Srbin. Bio je Ico i član Oblasnog komiteta SKJ za Dalmaciju, ali zato nisu hteli da prihvate da sad neko iz Beograda zauzme drugu značajnu funkciju u Jugovinilu. Moj poseban hendikep je bio što sam lako pisao, a poznavao političku ekonomiju i naš privredni sistem, pa su me hteli ili ne morali uključivati u sve nove poslove u vezi osamostaljivanja privrednih preduzeća. Tako sam morao biti predsednik Komisije za preračunavanje vrednosti materijala i rezervnih delova po novim slobodnim cenama (u stvari sve sam ja to sam radio uz pomoć činovnice), Predsednik komisije za izradu prvog tarifnog pravilnika. Moram napomenuti da je Jugovinil bio prvo preduzeće u Hrvatskoj koje je donelo tarifni pravilnik i mnogi su dolazili da od nas uzimaju pojedina rešenja i odnose među radnim mestima. Pomagao sam svim službenicima računovodstva kad nisu znali da reše pojedine probleme. Svi su se obraćali meni i ako ja nisam imao neposredne veze sa privredno računskim sektorom, jer sam bio šef plana a to je bio poseban sektor u fabrici. Tako je to trajalo sve dok nisu došla dvojica ustaša iz bivše „Batine“ fabrike u Borovu, gde je jedan od njih, Čajić Ratko, bio glavni knjigovođa za vreme Ustaške države Hrvatske. Zbog toga je bio izvođen na streljanje, ali su ga njegovi prijatelji spasili i on je prešao u Zabok u fabriku tekstila. Drugi njegov prijatelj, koji je bio službenik u Borovu, Ljuba Galić, takođe je bio osuđivan kao ustaša, a supruga mu je bila Nemica, koga je Čajić smestio u fabriku tekstila u Oroslavlju. Čajić je došao samo da organizuje knjigovodstvo, a Ljuba će preuzeti ulogu direktora privredno-računskog sektora. Čajić je posle dva-tri meseca prešao u Zagreb u neki institut. To hrvatskim komunistima nije smetalo, pa čak ni Ici Blanuši koji je to prihvatio da bi sačuvao svoju fotelju. Ti naši primitivni prvoborci kada su se dočepali položaja umeli su tako vešto da igraju svoju ulogu pigmeja da su se sve do kraja radnog veka održali na položaju. Nikom nisu pomagali niti su sebe isturali pred bilo kojom „silom“, već su uspešno izvlačili i čuvali svoj tur i kad bi se slučajno našli u grupi koja mora da bude smenjena. Tako je i Ica Blanuša polupismen, uspeo sve do penzije da bude na položaju koji znatno premašuje njegovu doraslost da uspešno obavlja odnosne poslove. Da je on bio jedini kamo lepe sreće za društveni poredak.

Moram ispričati još jednu moju muku, samo zbog neshvatanja da se u Hrvatskoj vodi nacionalistička-proustaška politika i da se tako postavim, da ne ugrozim ni jednog ustašu, ili istaknutog hrvatskog nacionalistu, kako smo ih mi tada nazivali.

U leto 1951. godine mesec-dva dana po mom dolasku u Jugovinil došla je i jedna stručna komisija iz generalne direkcije hemijske industrije Hrvatske iz Zagreba da izvrše analizu ekonomskog položaja i opstanka novoizgrađene fabrike za proizvodnju plastičnih masa na bazi polivinil-hlorida „Jugovinil“ u Kaštel Sućurcu. Sastav komisije: tri inženjera tehnologije i tri ekonomista sve vanpartijci izuzev jednog ing. Pernat, koji je, posle godinu dana, došao za tehničkog direktora Jugovinila.

Radila je ta Komisija ceo juli i avgust u Kaštelima – stanovali su u Kaštel Starom u tada jedinom hotelu – Sindikalno odmaralište. Svaki dan su ih kola Jugovinila donosila i odnosila iz fabrike. Po povratku u Zagreb oni su izradili jednu analizu na preko trista stranica u kojoj je tendenciozno prikazana besperspektivnost Jugovinila i da fabrika predstavlja promašenu investiciju. U tehnološkom pogledu su to navodno ne samo prevaziđeni procesi, već da u svetu niko više neće proizvoditi plastične mase na bazi polivinil-hlorida, a ekonomska računica je tako prikazana da bi fabriku trebalo zatvoriti pre nego što se pusti u redovnu proizvodnju.

Analizu je dobio generalni direktor Ica Blanuša početkom oktobra u dva primerka. Jedan primerak je dao meni da proučim, a drugi tehnčkom direktoru Slovencu ing. Majcenu. Nije prošlo dva-tri dana, od kad sam primio tu analizu, a generalni direktor me pozove i saopšti mi da komisija, koja je radila analizu, dolazi sutra, te da se pripremim za diskusiju o analizi. On, Ica Blanuša, sutra ide na odmor pa neće biti tu, već će ga zamenjivati Komercijalni direktor Ante Munitić, hrvat i komunista nosilac spomenice 1941. Da Majcen i ja sa Munitićem odemo sutra naveče u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari gde će gospoda iz Zagreba stići. Iako mi je Blanuša potpisao rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, ja sam morao, zbog diskusije o analizi, da odložim svoj odmor, a on svoj nije odlagao. Zamislite koliko je to bio prepreden čovek, a primitivan da ne zna da govori već onako kao što je u Donjem Lapcu u Lici govorio kao trgovački šegrt. Ali je znao, da ukoliko se budemo okomili na tu analizu u njegovom prisustvu, da to može da se pripiše njemu. Da nas je on na to podstakao, ili ukoliko bi hteo da izbegne tu opasnost, onda bi trebalo da brinem za nas, kojima je stalo da se situacija Jugovinila realno sagleda i oceni.

Blanuša, kao generalni direktor je otišao na odmor, a ostavio je Muntića, kao Hrvata da se bori za budućnost Fabrike, a za njega kao Generalnog direktora ta budućnost nije važna, jer ako ne bude direktor Jugovinila, njega u Beogradu, zahvaljujući svojim prijateljima Švabiću, Dugonjiću i komp. čeka još veći položaj. Znao je on, da je najbolje sredstvo ne stati na branik, jer to može da ugrozi sutrašnjicu, a njemu je važno da ode miran, jer u tom slučaju ga čeka dalje napredovanje.

Ja, kako me je bog stvorio savesnog, a zadojen komunističkom ideologijom i veliki Jugosloven, nije mi ni na um padalo da moj stručni i objektivni stav može od komunista da bude osuđen, jer ugrožava one do čijih je položaja stalo hrvatskim komunistima zadojenim nacionalističkom mržnjom, a komunistička pripadnost je bila samo farsa.

Generalnom direktoru hemijske direkcije Hrvatske Lećanu i njemu sličnima više je stalo do ona tri ekonomista koji su radili na toj analizi, a sva trojica su bila neprijateljski raspoloženi prema komunizmu to sam ja još tada znao, nego do mene komuniste Srbina i Jugoslovena.

Shvatio sam to sa velikim zakašnjenjem, tek kad sam 1973. godine pročitao knjigu: Suđenje Andriji Hebrangu, koju je napisao njegov islednik Milatović. Tu sam video da su svi hrvatski članovi Centralnog komiteta ne samo u Hrvatskoj, već sa Titom na čelu u Centralnom komitetu Jugoslavije na prvom mestu Frankovci, pa tek onda komunisti. Oni su postali, u svoje vreme, od frankovaca komunisti, da bi lakše rušili Staru Jugoslaviju, jer je komunistički pokret imao masovnu podršku svih jugoslovenskih naroda. Uspeli su da iz rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije izbace sve Srbe sekretare, koji su bili visoki intelektualci i da preko Komiterne (Komunistička internacionala) u čije organe su se uvukli povuku te komuniste u SSSR i da ih tamo jednog po jednog, do poslednjeg likvidiraju. Da Komiterni nametnu stav da treba rušiti svim silama tzv. Versajsku Jugoslaviju, iako je ona formirana kao država Srba, Hrvata i Slovenaca, još pre Versajske mirovne konferencije. Takođe je nametnutna preko komiterne i borba protiv veliko-srpskog hegemonizma, a pod tim geslom su likvidirani i svi Srbi istaknuti komunisti u SSSR, jer su takođe „skrenuli“ u nacionalističke sfere.

Ovo svoje saznanje o Titu i svim istaknutim hrvatskim komunistima, naravno i Hebrangu, izneo sam uz veliku tajnost svojim najbližim saradnicima u Privrednoj komori Jugoslavije ing. Dragomiru Nešiću, pok. ing Miodragu Zdravkoviću i ing Ranku Nikaljeviću, još 1973. godine.

Da se vratim na onu famoznu analizu. Otišli smo ono veče, kako nam je Generalni direktor rekao u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari ing. Majcen i ja pešice (to je oko 5 kilometara udaljenost od Kaštel Gomilice gde smo stanovali u koloniji Jugovinila), a Muntić je kasnije došao fabričkim automobilom. Stigli smo svi oko 18 časova, ali gospoda su, kako nam je to saopštio jedan od članova komisije, otišla u bioskop a Biljčević je kao najstariji, ali moram reći da sam jedino o njemu od svih 6 članova Komisije imao lepo mišljenje da se radi o poštenom čoveku, ostao da nas sačeka.

Bili smo razočarani takvim bezobrazlukom. Mi dolazimo njima na noge, umesto da oni dođu u Fabriku, a oni otišli u bioskop.

Dok smo sedeli sa ing. Biljčevićem, ing. Majcen, tehnički direktor Jugovinila, je počeo da iznosi svoje primedbe na analizu. Stari ing. Bilječević, nije umeo da se brani, već je rekao da ostavimo taj razgovor dok dođu gospoda iz bioskopa.

Bioskop se završio u 20 časova i gospoda iz Zagreba razdragani ulaze u salu za razgovore, pozdravljaju se sa nama, poručuju piće, a i ne pomišljaju da se izvine što smo ih 2 sata čekali. Ja, pun „žuči“ uzdržavam se da to ne ispoljim, ali nisam do kraja izdržao.

Naime, kad je ing. Biljčević saopštio ostalim članovima Komisije za analizu, rečima:- Gospoda iz Fabrike imaju neke primedbe na našu analizu. – Na to je prepotentni ing. Malčić, kako njemu priliči, odgovorio: - Gospodo, ne očekujemo mi od vas nikakve ozbiljne primedbe! Mi smo došli više iz kurtoazije da prodiskutujemo! – Nisam mogao prećutati na taj bezobrazluk, pa uzvratim: - Jugoslavija je mogla i bez te kurtoazije koja košta 6 voznih karata brzog voza Zagreb – Kaštel Stari i obratno i dnevnica, ali mi ćemo, bez obzira na samouverenost druga Malčića biti smeli da vam sutra iznesemo naše primedbe. – Videvši da bi se dalji razgovor mogao odvijati neželjenim smerom ing. Biljčević predloži da se dogovorimo kad ćemo se sutra sastati da o svemu mirno i polako razgovaramo. Tako se završio taj dogovor, da sutradan u 9 sati u kancelariji generalnog direktora održimo sastanak. Da će iz Jugovinila učestvovati ing. Majcen, Ante Muntić, kao zamenik generalnog direktora i ja.

Diskusija je trajala dva dana i tek su se tada gospoda ne samo pomislila, nego se uplašila kako će izaći pred Generalnog direktora direkcije u Zagrebu, sa primedbama koje zahtevaju da se analiza u celosti preinači. Za sve moje primedbe tražio sam da se unesu u zapisnik.

Koliko su se oni uplašili, govori i sledeći razgovor vođen sa mnom od strane člana Komisije ekonomiste Jože Turkovića, sa kojim sam se poznavao još dok sam bio u Beogradu na raznim sastancima na kojima je i on učestvovao iz Zagreba. Turković mi kaže: - Zašto me ponižavaš (on je upotrebio jedan nedoličan sinonim koji ja ne želim ovde da iznesem), ja idem ovih dana u Beč, pa šta hoćeš da ti kupim! Ja iznenađen, koliko on uzima slobodu, verovatno je to navikao u Zagrebu, odgovorim mu: - Ima Joža Turković većih prijatelja, nego što mu je Laza Mečkić, pa neka kupi njima!

Zaključak, posle dvodnevne rasprave je bio:

Da Komisija u Zagrebu izvrši sve ispravke i izmene u analizi. Da to izvrši u roku od 10 dana, a da ja dođem u Zagreb da dam saglasnost naravno u koliko se slažem i da tako analiza konačno bude dostavljena nadležnima. Mene će telegramom pozvati iz Novog Bečeja, gde ću biti na godišnjem odmoru, i da će mi Generalna direkcija Hemijske industrije Hrvatske platiti putne troškove.

Ne znam kako su oni svoj rad i ovu diskusiju predstavili Generalnom direktoru direkcije, ali me nisu pozvali u Zagreb, niti je analiza ikad posle ugledala „svetlo dana“ niti je dobila prava „građanstva“.

Nisam razmišljao o toj analizi, niti kako je shvaćena moja diskusija, jer sam potvrdu da sam u svemu bio u pravu imao u zapisniku, koji su potpisali svi prisutni. Ali ne lezi vraže.

Negde krajem decembra 1951. godine došao Generalni direktor Hemijske direkcije Hrvatske ing. Laćan i Ica Blanuša sazvao sastanak Kolegijuma Fabrike kome će prisustvovati i drug Laćan. Kao član kolegijuma došao sam u odelu u kome sam dolazio u kancelariju. Imao sam zakrpe na laktovima sakoa i onako sedeći, za konferencijskim stolom, u kancelariji Generalnog direktora Jugovinila naslonjen laktovima, ja sam se pred ing. Laćanom „legitimisao“ kao golać. On, sirovnjak, a završio kao partijski faktor hemijski fakultet, smatra da može da se prema svima, nižim po položaju, bahato ponaša, što je bilo svojstveno partijskim i državnim funkcionerima. Nešto je predlagao, što sam ja smatrao da je za Jugovinil neprihvatljivo pa sam odmah posle njegove uvodne reči bio prvi diskutant. Iznesem suprotno stanovište i kažem u kakav bi položaj došli kada bi prihvatili ono što drug Generalni predlaže. On, onako pun sebe, vidi pred sobom jednog mršavog čoveka, kakav sam ja tada bio, sa pocepanim i zakrpljenim laktovima, nema snage da dočeka da završim, već onako bezobrazno: - A ko ste vi?! – Ja se nasmejem i ne znam kako da se predstavim odgovorim:- Pa, ja sam Mečkić..., - on nema strpljenja da sačeka da ja završim već upada rečima: - A, ti si Mečkić, znam ja o tebi dosta! – Ja se nasmejem ironično i odgovorim: - To nije uopšte važno šta ti o meni znaš! Verujem da nisi došao da o tome raspravljamo, ali nemam ništa protiv da ovde o meni izneseš sve što o meni znaš! – Interveniše Ica Blanuša, kao direktror Jugovinila rečima: - Lazo, kako to razgovaraš sa Generalnim direktorom Direkcije?! – Na šta mu ja odgovaram: - Tačno onako kako to drug Generalni traži! – Laćan se nije upuštao u dalju raspravu i tako dalji sastanak sa Generalnim direktorom direkcije Hemijske industrije Hrvatske prošao, bez naših sukobljavanja i priveden kraju i Gen. Direktor je obećao Jugovinilu 500.000 dinara kao fond za sportsku aktivnost.

Pokrenuo sam posle toga inicijativu za formiranje Sportskog društva Jugovinil. Početkom januara 1952. godine održana je skupština na kojoj je Ante Muntić, komercijalni direktor Jugovinila, izabran za predsednika, a ja za sekretara.

Posle pomenutog sastanka sa Generalnim direktorom direkcije shvatio sam da je o meni donet najcrnji sud, posle one diskusije o analizi o Jugovinilu, i da ja nemam šta da tražim u tom društvu, ali ni pomisao da je tu u pitanju hrvatska nacionalistička politika, jer ja to nisam mogao da zamislim da se iko takvim mislima bavi, a pogotovu ne rukovodstvo.

U jesen 1951. godine pozvan je u Direkciju Hemijske industrije u Zagreb Direktor privredno-računskog sektora Jugovinila da u zajednici izrade finansijski plan Jugovinila za 1952. godinu. Kad se vratio iz Zagreba, taj plan je dat meni da se upoznam. Iako sam bio šef plana nisam bio u Zagrebu, već rečeni Direktor privredno-računskog sektora. Kako je on bio jedan obični činovnik, to je i plan napravljen kao da on nije bio prisutan.

Pošto sam pregledao taj plan, napisao sam primedbe i dostavio uz potpis generalnog direktora Jugovinila Ice Blanuše, Generalnoj direkciji u Zagreb sa objašnjenjem da Jugovinil ne može da ostvari ni upola predviđene akumulacije u 1952. godini.

Naravno Ica Blanuša ništa ne čita, pa tako je i ove primadbe na plan za sledeću godinu, potpisao a da i ne zna šta je potpisao.

Aprila meseca 1952. godine, Blanuša je bio negde na putu, a došao jedan instruktor CK Jugoslavije da vidi kako posluje Jugovinil. Muntić, kao zamenik Blanuše, zakazao Kolegijum i otvorio diskusiju u vezi sa planom Jugovinila za 1952. godinu. Nisam znao da je prisutan instruktor CK Jugoslavije, već sam mislio da je neko od splitskih, faktora pa sam u svojoj diskusiji otprilike izneo ovo: - Jugovinil ne može da ostvari taj plan, jer je nerealan. Ja sam jedan od najbolje plaćenih ljudi u Jugoslaviji, a živim ovde u Dalmaciji, gde kišobran, u periodu bure, nije zaštitno sredstvo od kiše jer je ona uvek propraćena jakim vetrom, pa bi mi kabanica od jugovinila dobro došla, ali po ceni od 6.000 dinara, koliko je predviđena njena cena u ukupnom prihodu plana Jugovinila, ne mogu da je kupim. Kako će to tek drugi potrošači sa manjim platama. Ja bih je kupio, ali ako bi njena cena bila najviše 1.500 dinara, a to znači da se akumulacija smanjuje za toliko i toliko... Da je uvoz sirovina obračunavan po kursu dolara1:50 dinara, dok se pri izvozu dolar obračunava po 300 dinara, što je dalja fiktivna akumulacija od oko 300 miliona dinara. – Kako sam ja završio, uzima reč Tahi, koji je tada bio tehnički direktor, i kaže da je plan realan, što su prihvatili i ostali diskutanti.

Po podne Ica Blanuša vratio se iz Zagreba i kad je čuo za moju diskusiju kaže mom drugu, Voji Nikoliću, koji je sa mnom došao iz Beograda u Jugovinil za pravnika, a inače je stanovao kod mene u stanu, kako mu je sumnjiva moja diskusija.

Nisam se uopšte uzbuđivao za takvu Icinu konstataciju, ali sutradan kada sam se probudio, pa onako ležeći još u krevetu razmišljam padne mi na pamet, pa taj je, kao i njemu slični, još u stanju da takvu moju diskusiju okvalifikuje kao neprijateljski akt i da je podvede pod Infobirovštinu. Dok sam ujutro sa Vojom Nikolićem išao u kancelariju dogovorili smo se da ću ga pozvati kao svedoka kod generalnog direktora Ice Blanuše, jer želim da čujem šta je sve to sumnjivo u mojoj jučerašnjoj diskusiji.

Kako sam čuo da je Generalni direktor stigao u kancelariju, ja sam došao kod njega i zamolio ga da našem razgovoru prisustvuje i Voja Nikolić. Došao je i Voja, a ja se obratim Generalnom direktoru: - Reci sad molim te šta ti je sumnjivo u mojoj jučerašnjoj diskusiji?! – On odgovara: - Pa kako si mogao da kažeš da Jugovinil ne može ostvariti ni polovinu od planom predviđene akumulacije za 1952. godinu? – Odgovorih mu: - Ja, ne samo da sam juče to tvrdio, već sam to i napisao još novembra prošle godine i ti si to potpisao. Poslat je, takav tvoj stav Generalnoj direkciji Hemijske industrije Hrvatske. Prema tome, tu nema ništa sumnjivog, ali moram sa žaljenjem konstatovati da ti potpisuješ i tako važna akta, kao što su primedbe na godišnji plan, a da i ne pročitaš. Poledaj tu, u tvojim fasciklama, pa ćeš naći kopiju tih primedbi. – On je na to ućutao, a ja sam mu izneo samo neke podatke kao što su:

Pogrešno obračunat kurs dolara pri uvozu sirovina od 50:1, a kada se obračunava izvoz jugovinilovih proizvoda, onda se operiše sa 300 dinara za dolar. Samo po tom osnovu iskazana je pogrešna – fiktivna akumulacija od oko 350 miliona dinara.

Nerealno visoke cene po kojima je obračunavana prodaja u zemlji predstavlja dalji fiktivni iznos akumulacije od preko 500 miliona dinara.

Samo ove dve stavke svode akumulaciju Jugovinila u 1952. godini umesto predviđenih 1.209.000 na oko 400 miliona dinara.

Na ovo mi je onako šarlatanski, odgovorio: - Pa, i pored toga Jugovinil će ostvariti predviđenu akumulaciju.

- Moj odgovor je bio: Zbog takvog neodgovornog ponašanja onih koji bi trebalo da najviše brinu o preduzeću, ja od danas ne želim više da ostanem u Jugovinilu!

- Na te moje reči, on je, frazerski, odgovorio: - Lako je tebi reći, ja neću da ostanem u Jugovinilu, ali mi partijski kadrovi ne možemo tek tako napustiti preduzeće, a ti takav možeš!

Kad sam se smirio, posle ovog razgovora doneo sam odluku da odem i da ću uskoro otići u Beograd da tražim službu.

Tu moju odluku do realizacije ubrzala je i Srpska narodna muzika, koju sam naredne nedelje pre podne negde oko 9 sati čuo preko radio Beograda, koji inače najčešće nismo mogli da čujemo, ali tog dana se dosta lepo čula. Ja sam počeo da plačem, onako slušajući je pritisnut nostalgijom, da bih prosto odleteo u Srbiju. Sutradan u ponedeljak, sam saopštio Generalnom direktoru da ću 4-5 dana biti otsutan i da mi se to otpiše od godišnjeg odmora.

Utorak ujutro, seo sam na voz i otišao za Beograd.

Obratio sam se Nikoli Džuveroviću, koji je bio član Republičke Vlade Srbije, i on kako me video u svom kabinetu reče: - O zdravo Mečkiću! Otkud tebe? – Ja mu ispričam da želim da se vratim u Srbiju i da mi nađe neko mesto. On je to prihvatio i rekao mi, da mu se javim za 2-3 dana. Ako ne bude on tu reći će mi njegova sekretarica, a ja da ostavim eventualnu poruku za njega.

Kad sam posle dva dana došao, on mi ponudi položaj direktora Hidroelektrane Vlasina, ili hidroelektrane Ovčar Banja, ili livnice „Jastrebac“ u Nišu. Odgovorio sam mu da ja ne želi da budem direktor, ja hoću struku – računovodstvo. On iznenađen mojim odgovorom, kaže da nije o tome razmišjao, ali da dođem za nekoliko dana. Ja mu se zahvalim, jer ne mogu toliko da ostanem i odem.

Onako neraspoložen večernjim vozom treba da se vratim u Kaštele neobavljena posla svratim po podne do jednog našeg bivšeg službenika Ministarstva industrije Vase Sikimića, koji je tada bio šef prodavnice „Borovo“, na uglu Maršala Tita i Kneza Miloša ulice. Sedeći u Vasinoj kancelariji naiđe Manojlo Dupor, koji je takođe radio sa nama u Ministarstvu, a tada je bio Generalni direktor Industrije stakla u Pančevu. Kako me je video, a on iznenađen vikne: - O Mečkiću, pa gde si ti? – Ispričam mu da sam u Jugovinilu. Zapita me kako mi je tamo, a ja mu odgovorim: - Dobro mi je! Ali hoću da se vratim u Srbiju. – On kao da je to jedva dočekao kaže: Pa, hajde dođi kod mene za komercijalnog direktora. Prihvatio sam tu ponudu i dogovorili se da u junu 1952. godine stupim na novu dužnost u Industriji stakla u Pančevu.

Kako sam se vratio u Jugovinil podneo sam zahtev Radničkom savetu da me sa 15. junom 1952. godine razreši dužnosti. Pre toga sam ubedio predsednika Radničkog saveta da me pusti, jer je Ica Blanuša u to vreme bio u Švajcarskoj, a ja sam želeo da iskoristim njegovu otsutnost da se lakše izvučem iz Jugovinila.

Dobio sam saglasnost za odlazak, a Blanuša, kada se vratio iz Švajcarske, pozvao me u kancelariju i onako po partiskoj liniji da me ubeđuje da treba da ostanem. Naravno, da ja o tome nisam hteo da razgovaram.

Otišao sam iz Jugovinila, a da mi Generalni direktor, ili uprava Fabrike nije priredila ni najskromniji ispraćaj sa čašicom rakije. Koliko su ti primitivni ljudi znali da čuvaju fotelje mislim, na Icu Blanušu. On kao Srbin, nije smeo da pomisli da Lazi Mečkiću, Srbinu priredi oproštaj, jer će to biti osuđeno od Hrvata, onih rukovodećih, a iako mu niko direktno ne prigovori, biće zapisano u nečijem sećanju, pa kad dođe vreme oni će mu i to natovariti na pleća.

Dan dva pre polaska za Pančevo, jedno po podne igrao sam sa mojom decom fudbal ispred kuće u kojoj sam stanovao u koloniji Jugovinila. Kad na putu Split-Trogir zaustave se dva automobila ispred te naše poljanice. Izađoše dva druga iz Jugovinila i prosto me uvukoše u auto, nisam imao vremena ni da se presvučem, da idemo u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari da mi prirede oproštajno veče. Bilo je oko desetak radnika i službenika iz fabrike i oni su o svom trošku priredili taj oproštaj. Tako sam otišao iz Jugovinila.

Posle 25 godina, od mog odlaska, Sportsko društvo Jugovinil slavilo je dvadesetpetogodišnjicu, pozvali su me na tu proslavu kao osnivača i prvog tajnika Sportkog društva. Nisam otišao toga dana kada je zakazana proslava, jer sam bio u Moskvi, odakle sam im poslao telegrafsku čestitku. Oni me međutim nisu ostavili na miru. Nakon mesec ili dva morao sam otići da se sa mnom pozdrave. Otišao sam jednog dana avionom ujutro, a uveče sam imao avion za povratak. Pri polasku za Kaštele bio sam zabrinut šta ću raditi tamo čitav dan. Ali predsednik Društva Ante Josipović, sekretar Puharić i još jedan član uprave Društva napravili su takav program da sam bio iznenađen kad su mi rekli da imamo još pola sata do polaska mog aviona za Beograd. Nezaboravan dan.

U Fabrici sam se susreo sa nekoliko službenika koji su bili mladići kada sam ja odlazio, a sada su to slavni nosioci posla u Fabrici. Svi su se najpohvalnije izražavali o mojoj nesebičnoj volji da im kao mladima pomognem da nauče posao i kada su me predstavljali novim, i meni nepoznatim, inženjerima i ekonomistima svaki je podvlačio kako je od mene učio prve korake u svojoj struci kao ekonomist ili komercijalist. Uglavnom svi ti ljudi iz Dalmacije, ostali su mi dragi i ni kod jednog nisam osetio da ima nekakve rezerve prema meni zato što sam Srbin. Čak u ono vreme1951/52. godine svi moji prijatelji Dalmatinci govorili su mi da smo mi Srbi Dalmatincima bliži nego Hrvati iz Zagreba i drugih krajeva Hrvatske. Fudbalski navijači „Hajduka“ su mi tvrdili, kako je posle „Hajduka“ za njih „Crvena Zvezda“ iz Beograda miljenik, a o „Dinamu“ iz Zagreba niko nije hteo ni da čuje. Tako je to bilo u ono vreme.

Kasnije, intezivnom indoktrinacijom, situacija se do te mere izmenila, da se Split izrodio u najustaškiji grad u Hrvatskoj. Splićani su bili predvodnici svih nasilja prema Srbima počev od 1970. godine pa sve do danas (1991.).

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da su braća Bon vlasnici ciglane u Kikindi, Vinkovcima i Novom Bečeju imali i livnicu, koja se nalazila u Kikindi?