Ministarstvo industrije FNRJ – Beograd

Kratko vreme, nepun mesec dana proveo sam u Fabrici šećera u Ćupriji kada sam premešten u Ministarstvo industrije FNRJ.

Tu sam došao vrlo nesrećan, jer sam bio uveren da nikad neću rešiti stambeni problem, a moja porodica se nalazila u Novom Bečeju kod majke moje supruge, kod moje tašte Nadežde Tucaković – rođene Radović, tako se ona potpisivala. Ubrzo mi je porodica prešla u Novi Sad, gde se tašta preselila u stan koji je dobio njen suprug, a moj tast, Ivan Tucaković. U tom stanu u jednoj sobi stanovala je tašta sa ćerkom, moja svastika, Olgom, u drugoj sobi tast, on je bio razveden od supruge Nadežde, a u jednoj manjoj sobi moja supruga Zora sa dvoje dece.

Nisam očekivao da ću uopšte dobiti stan, jer sam video da mnogi stručnjaci: inženjeri, pravnici i ekonomisti zaposleni u Ministarstvu industrije stanuju sa mnom u hotelu „Astorija“, kod beogradske železničke stanice, koje je Ministarstvo držalo za svoje službenike koji nemaju stanove.

Posle nepuna četiri meseca, od dolaska sa službom u Ministarstvo industrije, dobio sam stan, a evo kako. Pošto sam smatrao da nemam šanse da dobijem stan u Beogradu, otišao sam kod načelnika personalnog odeljenja Ministarstva sa zahtevom da me prebace u neku fabriku. Ja nisam nikakav stručnjak da bi me trebalo zadržavati u Ministarstvu, te da kao takav ovde nikad neću rešiti stambeni problem. Personalac me umiri rečima da sam ja njima potreban i da idem da nastavim sa radom. To međutim nije bila nikakva nada, jer sam bio svestan stambene situacije uopšte, pa i u Ministarstvu.

Za divno čudo, nije prošlo mnogo dana od mog razgovora sa Načelnikom personalnog odeljenja, koji je istovremeno bio i sekretar partijske organizacije Ministarstva industrije, na prvom sastanku, kome sam i ja prisustvovao (prošlo je tri meseca kako me nisu povezali) na dnevnom redu bila je tema: „Organizacija rada Ministarstva industrije FNRJ.“

Na tom partijskom sastanku javim se za reč. Dignem ruku, ali je brzo spustim zbog straha da ne pogrešim. Sekretar je to primetio i posle završetka diskusije prethodnog diskutanta, obrati se meni rečima: - Ajde ti mladi druže, ne znam kako se zoveš! – Ja sav uzdrhtim, jer su svi pomoćnici ministra i načelnici za mene bili bogovi, i ne samo oni nego i svi inženjeri i mnogi sa titulama doktora nauka, a ja provincijalac. Iznesem slučaj ovako: - Mi u Ministarstvu ne znamo šta susedno odeljenje radi, jer ne postoji nikakva saradnja, a još manje koordinacija rada. Tako se dešava da mi iz našeg odeljenja (navedem slučaj) tražimo podatke od republičkih ministarstava industrije a oni me izveštavaju, što to tražite, kad smo pre neki dan slične podatke poslali odeljenju tom i tom. Proverim u Arhivi našeg Ministarstva i stvarno ti podaci bi zadovoljili i potrebe našeg odeljenja. – Navedem još jedan stvarni primer i sednem sav uzbuđen, da li to nije promašaj. Nije, nego najbolja diskusija, konkretna praksa.

Sutradan me pozove sekretar Ministarstva Albert Duduković da odem da vidim stan u Stevana Visokog br. 19 i tako sam ja već u junu mesecu 1947. godine dobio trosoban stan od Ministarstva industrije FNRJ.

U Ministarstvu sam mnogo radio. Bio sam u stanju da ne spavam po 2-3 noći i da neprekidno radim. To nije bilo nezapaženo i već posle 6 meseci, po dolasku u Ministarstvo, postao sam šef odseka, a posle godinu dana načelnik odeljenja. Naravno, ja sam pružao otpor smatrajući da nisam dorastao da budem načelnik odeljenja, zbog čega sam na partijskom sastanku bio kritikovan.

Ostao sam kao načelnik sve do rasformiranja saveznih ministarstava i osnivanja Saveznog saveta za prerađivačku industriju. Od oko 4.000 službenika koliko je Ministarstvo industrije sa svojim direkcijama imalo ostalo je nas 110, a svi ostali su raspoređeni po preduzećima i republičkim direkcijama za pojedine grane industrije. U Savetu sam bio načelnik svodnog odeljenja. Sa poslom nisam bio zadovoljan, jer ga tako reći nisam ni imao. Predsednik Saveta ili Ministar po rangu bio je Rata Dugonjić.

U Savetu za prerađivačku industriju doživeo sam, odmah na početku jednu tešku kritiku, možda je to bila i prva i poslednja u mom službovanju, te mi je kao takva bila izuzetno teška i ostala nezaboravna.

Radilo se o primeni novog načina vođenja statistike, u čemu sam se ja osećao najstručnijim, ali bilo je i drugih koji su želeli da budu „novatori“, pa su zajedno sa pomoćnikom ministra Norbertom Veberom izradili obrasce veličine pisaćeg stola. Kad sam to video ja sam zaustavio slanje tih obrazaca i pokušao da ih, u dogovoru sa pomoćnikom Veberom, prilagodim da se mogu popunjavati pisaćom mašinom što znači da po pravilu budu veličine pisaćeg papira.

Sve „go“ nestručnjak od pomoćnika ministra njih četvoro: Norbert Veber, Ica Blanuša, Gena Šušnjar i Mara Dermastija, i Rata Dugonjić, koji je završio pravni fakultet, ali za sve to vreme bavio se samo politikom. Sekretar SKOJa, pa sekretar Gradskog komiteta Beograda, odakle je došao za našeg Ministra. Pored njih petoro, koji su predstavljali Kolegijum Ministarstva prisustvovao sam i ja, kao „okrivljeni“, i savetnik Ministarstva ing. Frederih Gerl.

Sastanak je počeo u 7 sati uveče 15. juna 1950. godine i trajao je do 11 sati noću. Samo se raspravljalo o meni: kako sam ja smeo da menjam odluku Kolegijuma Ministarstva, prema rečima pomoćnika ministra Ice Blanuše. U početku sam pokušao da im objasnim, da sam ja za to stručan i normalno je da zbog ugleda Saveznog ministarstva ja to nisam smeo da stavim u opticaj, da nam se u republičkim ministarstvima industrije ne bi smejali. To za njih, ne samo neznalice već i primitivce, izuzimajući Ratu Dugonjića, nije bilo opravdanje, već ih je čak to razdražilo. Onda su prešli na organizaciju Saveta i zbog nedostatka aktuelnih statističkih podataka, a to je pripadalo pod odeljenje čiji sam ja bio načelnik, svalili krivicu na mene da sam ja postavio lošu organizaciju i da moje odeljenje ne funkcioniše kako treba. Uzalud sam dokazivao, da se u republičkim ministarstvima sprovodi reorganizacija, koja je kod nas izvršena pre dva meseca, i da zbog toga nismo u mogućnosti da dobijemo podatke o stanju u industriji. To nije bilo opravdanje, posebno ne za Maru Dermastiju, jednu glupaču i totalnu neznalicu i Icu Blanšu jednog primitivca, koji je takav ostao do kraja svog službovanja. Imao sam tu nesreću da sa njim budem kasnije u „Jugovinilu“ i Saveznoj privrednoj komori, sve do njegovog odlaska u penziju.

Toliko su me podcenili, da je sutra kod mene došao načelnik organizacionog odeljenja Zdenko Knafel da razgovara sa mnom o organizaciji mog odeljenja. Knafel, je bio pre toga personalac i nije imao veze ni sa jednim određenim poslom u Ministarstvu i sad on treba da organizuje jedno stručno odeljenje. Ja mu preporučim da pomoć pruži republičkim ministarstvima, gde je organizacija u toku, a kod mene on nema šta da traži, jer u mom odeljenju sve funkcioniše normalno.

Posle tog sastanka Rata Dugonjić, kao Ministar, kad god me je pozivao na razgovor zahtevao je da dođe i odgovarajući referent sa mnom, jer nema poverenje u moje znanje. Tako je to trajalo do četvrtka 18. juna 1950. godine, kad je tražio da pored mene dođe iz mog odeljenja i Nada Joković. Kako smo došli pita zašto nema svežijih podataka od 12. juna, a ja sam rekao da to zavisi od republičkih ministarstava. Nada mu je odgovorila da, na primer, iz Ministarstva industrije Slovenije nema podataka jer je navodno Ministar Stane Kavčić zabranio da daju podatke. U našem prisustvu Rata preko posebnog telefona nazove Kavčića i pita ga zašto je zabranio slanje podataka a ovaj mu odgovori da je to laž, da se njegovi službenici „vade“ na njega. Rata ga zapita o rezultatima industrijske proizvodnje, a kad mu je Kavčić rekao, Rata ga zapita: - Pa dobro, čekaj, od kog datuma su ti ti podaci, a onaj odgovara od 11. juna, našta mu Rata dobaci: - Ma nemoj ti meni podatke od 11, kad ja imam za 12. jun, već daj nešto novije! – Kavčić mu odgovori da nema, jer kod njih teče reorganizacija ministarstva i da je prilično nesređeno stanje.

Kad je Ministar Dugonjić završio razgovor sa Kavčićem prilazi meni i zagrli me rečima: - E moj Mečkiću, a mi tebe onomad mal ne streljasmo, ni kriva ni dužna! – Od tog doba, Rata nije nigde službeno putovao, a da nije mene vodio sa sobom, iako je imao šefa kabineta i nas 12 načelnika odeljenja i 4 pomoćnika ministra.

Znam da ćete se dragi moji iznenaditi što sam toliki prostor posvetio jednj epizodici iz moga službeničkog života, ali to je za mene bio jedan od najtežih trenutaka u mojoj radnoj karijeri. Ja dotle, a ni posle toga nisam zbog posla nikad bio kritikovan. Zato sam i zapamtio čak i posle 41 godine sve datume tog događaja. Nisam kritikovan jer sam se trudio da sve poslove uspešno i na vreme obavim. Baš zato što sam osetljiv, nisam dozvoljavao da zakasnim u izvršenju zadataka. Ja sam se bunio u pogledu rokova, prilikom preuzimanja zadataka, ali kad sam ga prihvatio on je bio izvršen na vreme.

Moram na kraju ovog dela ispričati jedan razgovor Rate Dugonjića sa nama koji smo bili sa njim u Komisiji Predsedništva vlade FNRJ u Kamniku. Za vreme večere, Rata nam je ispričao kako je postupano za vreme „famoznog otkupa pšenice“ u Vojvodini. Priča je zasnovana na njegovom razgovoru sa Dobrivojem Vidićem – Bajom, koji je u to vreme bio Sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine. – Priča Baja - kaže Rata – dođem ja kod Blagoja Neškovića, koji je tada bio Predsednik vlade Srbije, i ovaj me zapita „Baja kako ide otkup“. – Ja sav skrušen zbog podbacivanja plana – kažem – nema pšenice slabo je rodila druže Blaško. Kad on meni: - Marš u p.m. i ti si se pokulačio. Odmah da si se vratio u Novi Sad i hoću da stvoriš planirane količine. Ja se vratim u Vojvodinu – priča dalje Baja – pa odmah sazovem sastanak sekretara sreskih komiteta i na sastanku ponovim ton i reči Blagoja Neškovića, naravno kao svoje i oteram ih da stvore pšenicu. Oni se vrate u svoje srezove i pozovu sekretare opštinskih komiteta i organizacija i sa njima održe iste takve sastanke, kakav je bio moj sa njima. Onda se to tako prenese na pojedine partijske organizacije i ovi u „lov“ na seljake, koji nisu izvršili predviđenu isporuku na ime obaveznog otkupa.

Posle ovog saznanja mrzeo sam Blagoju Neškovića i kad je prestao biti faktor u Partijskom aparatu. Mrzeo sam ga i kao lekara, pa čak i kad sam pročitao da je umro, ja sam sa zluradošću rekao: - Fala bogu da je crko! – Mislio sam da je otkup imao tako nemilosrdnu formu, jer je Nešković takav odnos nametao. Tek kad sam pre 2-3 godine pročitao u Časopisu Duga ili NIN-u, da su to Neškoviću nametnuli Tito, Kidrič i Kardelj, i da su ga na njegovo opiranje optužili kao oportunistu, onda mi je bilo žao, jer on nije imao drugog izlaza, a ta nemilosrdnost je dolazila od Tita, posebno što se radi o srpskim seljacima. Za svo vreme rada u Ministarstvu industrije, naprekidno sam osećao da mi nedostaje iskustvo iz fabrika i želeo sam da po svaku cenu napustim Beograd i odem u neku veću fabriku.

Povodom ove moje želje ispričaću jedan možda naizgled beznačajan momenat, ali koji je želju za odlaskom učvrstio i ubrzao njenu realizaciju.

Jedne nedelje, u proleće 1951. godine, otišao sam sa celom familijom u beogradski zoološki vrt. Ja sam to skoro redovno činio svake nedelje prepodne. Dok Zora sprema ručak, ja decu za ruku i u šetnju do Kalemegdana i naravno obavezno u zoološki vrt. Te nedelje nisam išao pre podne, već kao što sam rekao, odemo po podne svi: Zora i deca. Bilo je izuzetno lepo prolećno predvečerje, pred zalazak sunca u vrtu dve lame i nekoliko ovaca na onoj padini u centru vrta tako pasu, baš kao što je meni ostalo u sećanju, kako krave ili ovce kod nas u Novom Bečeju znaju da se zapasu pred zalazak sunca. Meni se steglo srce, pri pomisli, da moja deca neće nikad osetiti draž prirode i lepotu sela. Posebno, što je uticalo na moju odluku o napuštanju Beograda je i ovaj događaj:

Pri napuštanju Zoološkog vrta, gde teče onaj potočić ispred, pomenute, padine na kojoj su pasle ovce, plivaju nekoliko pataka: onih običnih naših belih, i šarenih, a jedan od moje dece (Boško je tada imao nešto više od 6, a Ljubiša nepunih 5 godina) kaže: - Tata vidi guske... – Ja, sav nesrećan, kažem mu da su to patke sine. I posle toga sve do kuće razmišljam, vidi, moja deca ne znaju da razlikuju patku od guske. Šta mene vezuje za Beograd, deca su još mala, dok odrastu za fakultet, pa ja se mogu još tri četiri puta vratiti za Beograd.

Kako smo stigli kući ispričam ja Zori šta sam odlučio. Hoću da idem u Fabriku šećera u Vrbas da tamo radim. Stanovaćemo u fabričkoj koloniji, imaćemo malu baštu sa manjom platom, nego što je u to vreme bila u Ministarstvu kao načelniku, mi ćemo živeti isto tako, ako ne i bolje nego u Beogradu. Ona se tome nije suprotstavila. U ponedeljak odem kod Ministra Dugonjića i zamolim ga da mi pomogne da odem u Vrbas, jer teško sastavljam „kraj sa krajem“ s obzirom da sam radim i izdržavam četvoročlanu porodicu. Prihvatio je on to i obeća mi da će sutra razgovarati sa Veljkom Zekovićem, koji je raspoređivao rukovodeće kadrove članove SKJ.

Pozove me Rata sutradan i kaže da se Veljko Zeković ne slaže sa tim, nego ako njemu – Rati ne treba takav čovek, da će me ponuditi Mijalku Todoroviću, koji je tada bio Ministar za poljoprivredu. Rata mu je odgovorio, da sam njemu potreban, ali da je hteo da mi ispuni želju. Tom prilikom mi Rata predloži: - Da li bi ti išao u „Jugovinil“ u Kaštel Sućurac, možda bi uspeo da te izvučem za tamo, kao novo preduzeće kome trebaju stručni kadrovi... Razgovaraj sa suprugom pa mi sutra reci šta si odlučio.- Ja u prvi mah nisam prihvatio, ali sam se ogradio, da ću mu reći sutra.

Kad sam stigao kući i rekao Zori, kakav sam razgovor imao sa Ministrom i šta mi on preporučuje, a ona onako iz „cuga“: - Pa to bi bilo dobro za nešeg Ljubišu, zbog njegovog rahitisa. Ljubiša je imao rahitis jer je bila mala razlika od Boškovog do njegovog rođenja, a slaba ishrana pa organizam majke nije uspeo da obezbedi sve one sastojke za normalan razvoj deteta u majčinoj utrobi. Tako su meni lekari objasnili kao laiku. Prihvatim ja Zorinu želju i do ujutro smo sve u mašti iskombinovali i sad samo da Ministar Dugonić uspe da ubedi Veljka Zekovića da me pusti.

Saopštim to sutradan Rati Dugoniću. On razgovara sa Zekovićem i istog dana mi saopšti da mogu da idem u Jugovinil za direktora privredno računskog sektora. Tamo je još jesenas (1950.) otišao Ratin pomoćnik, Ica Blanuša za generalnog direktora i ja treba da mu budem „desna ruka“. Uslovi su da ću imati istu platu kao načelnik u Ministarstvu 7.500 i četvorosobni stan u koloniji Jugovinila.

Dogovoreno je da u ponedeljak 14. maja 1951. stupim na dužnost, jer će do tog vremena biti završen i stan. Datum sam zapamtio jer smo u vozu, od Zagreba do Splita, 13. maja proslavili Ljubišin peti rođendan.

U Beogradu sam imao trosoban stan u ulici Stevana Visokog br. 19 na Dorćolu. Ponudio sam mom bratu Svetoliku, da pređe u Beograd u moj stan, a za njega nije bio problem da se zaposli u tadašnjem „Mesoprometu“, u Beogradu, gde su radili i bili rukovodioci njegove kolege iz „kafanskih dana“ dok je radio u Beogradu kod firme Živković i Paunović. Moja snaja Živka nije htela ni da čuje da se seli iz Novog Bečeja rečima: - Nigde ja do smrti iz Bečeja neću ići!. – Jadna, mnogo puta se kasnije pokajala zbog tih reči, posebno kad je trebalo da joj kći Ljilja strudira u Beogradu, a oni oskudni sa sredstvima, a treba plaćati skup stan. Nisam ni pomišljao da stan prodam, ili za pare ustupim nekom, već sam jednostavno otišao u Stambeni otsek Grada i saopštio da im ostavljam prazan trosobni stan u Stevana Visokog br. 19.

Sećam se, kao da je bilo danas, kako su se sve činovnice skupile oko mene i gledaju me kao neko čudovište, verovatno pomišljajući: pa zar ima takve budale koji jednostavno ostavlja opštini prazan trosoban stan. Tako je bilo, jer u to vreme ja ne bih ni za koje pare pomislio da izvedem neku nečasnu radnju sa tim stanom. Nisam bio takav jedini, bilo nas je u to vreme više takvih, ali je bilo još više onih koji su gledali samo ako mogu nešto da ušićare. Ja sam to kasno shvatio.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvo košarkaško igralište izgrađeno u dvorištu Osnovne škole „Miloje Čiplić“ 1947. godine a imalo je i svoje osvetljenje?