Jedno sećanje

Iskaz o svom detinjstvu i viđenju antifašističke borbe dao je Dejan Bošnjak. On je rođen 1. septembra 1933. Bio je učitelj u Zrenjaninu i okolnim mestima, bavio se novinarskim radom, hroničar je i veliki poznavalac banatske ravnice.

Moram vam prvo reći da je Banat veoma poseban za srpski i sve druge narode koji u njemu žive. Ne bih sada nabrajao koji su sve poznati ljudi rođeni i radili u Banatu. Takav je slučaj i sa Narodnooslobodilačkom borbom. Ovaj kraj dao je ogroman broj boraca i mnogo pravih junaka. Moram da kažem da sam tada bio mali i da je to meni u ono vreme drugačije izgledalo, ali sam, kada sam malo stasao, sve to sklopio i povezao. Pre početka Drugog svetskog rata moj otac, Ljubomir Bošnjak Bata, često je pozivan na vojne vežbe, češće od drugih. Vidite, on je imao poseban tretman zato što je radio u železničkoj radionici sa jednim Nemcem, komunistom, Servom Mihaljem (Mihaelom), koji je, kao i moj otac, bio levičar, čovek naprednog razmišljanja. Država je takve konstantno držala na oku. Baš zbog toga je Bata odlučio da se iz rodnih Melenaca preseli u Taraš, koji je bio skrajnut sa svih glavnih puteva i tamo pokrene vetrenjaču. Tokom aprilskog rata moj otac je zarobljen, ali je, pobegao iz logora Topovske šupe, vratio nam se i posle toga se smestio u Taraš i mleo žito u mlinu, kao i do tada. On je bio informisan o dešavanjima, ali ja naravno nisam. Sećam se da je u Tarašu bilo između trideset i šezdeset vojnika i da su mom ocu branili da melje žito na brašno, toga je bilo samo za Nemce. Nisam bio svestan svih borbi i dešavanja, na primer, za događaje koji su se odigrali na Bošnjakovom salašu saznao sam tek posle rata, ali se terora i strašne zime 1941-1942 dobro sećam. Takve smetove nismo viđali često, a temperature su padale neuobičajeno nisko. Tada sam prvi put video Juraja Špilera, bio je veoma visok i snažan. Te zime Nemci su otkrili i ranili Milana Stančića Uču u ciglani u Kumanu. Pobegao je u kuću jednog Tarašanina, ubrzo je uhapšen i predat u opštinu. Skojevci su pokušali da Stančića spasu, ali je taj pokupšaj propao. Stančić je te zime ubijen. Moj otac je dao veliki novac Špileru kako bi nekima od tih skojevaca sačuvao živote. Sećam se da su tokom hapšenja Nemci bili u našoj kući, majka im je pekla ribu, svi smo bili dosta uplašeni. Špilera sam video još jednom 1944, ali o tome ću kasnije. Ispirčao bih vam zanimljivu priču o Dobrivoju Živkovu, zvanom Dobra. On je bio istaknuti komunista, po zanimanju kovač. Moga oca je znao iz železničke radionice i bili su dobri prijatelji. Sećam se da je 1942. kod nas u kući on bio polažajnik. Nedugo posle toga Dobra je uhapšen i stavljen na transport vozom. Znam da su oni ranije prikupljali crvenu pomoć, tj. sredstva koja bi u borbi koristili partizani. Moj otac je zato otišao da ispita situaciju i pokuša da sazna da li je Dobra nešto Nemcima rekao. Bata se tako ukrcao na voz na kome je, pod stražom, sprovođen i Dobra. Vozio se neko vreme, pod izgovorom da je krenuo da obavi trgovačke poslove. Nije bilo lako doći do Živkova jer je bio dobro čuvan. Ipak, moj otac je uhvatio signal koji mu je ovaj poslao. Naime, Dobra je skinuo šubaru, spustio je prema svom vratu, odmahnuo glavom, poručio mu je: „Glavu ću dati, ali te neću izdati“. Pošto je ovo putovanje potrajalo, voz je već stigao do Melenaca. Kada ga je straža pitala kuda je pošao, moj otac je rekao da ide da kupi kravu. E sada, šta se za to vreme dešavalo u našoj kući? Majka je bila zabrinuta jer oca nije bilo nekoliko dana, otišla je kod vračare koja joj je rekla da on dolazi kući i sa sobom vodi nešto što ide na četiri noge. Sledećeg dana moj otac je došao sa kravom. Dobra Živkov je odveden u logor i streljan je 1944. Pričali su posle da je mogao da beži, ali to nije uradio zbog moguće odmazde bratovljevoj porodici. Sećam se dobro i blokada Taraša 1944. Jula meseca Nemci su postavili mitraljez na vetrenjaču i potpuno blokirali selo. Još uvek sam bio veoma mlad, tada sam upisivao gimnaziju; to je danas peti razred osnovne škole. Neki nemački vojnici koji su bili besni na Špilera koji ih je izveo na teren po takvoj vrućini pitali su me da li ljudi pričaju o ratu i o politici. Ja sam se pravio blesav iako sam svakoga dana čitao novine i gledao mapu Evrope. Sve se to dogodilo zato što su Žarki, Zeka i još neki napali grupu graničara. Viđeniji ljudi sela, sećam se, bili su izvedeni i postrojeni ispred crkve.

Juraj Špiler, koga sam tada video po drugi put, prišao je popu Tomi i glasno ga pitao: „Da li u selu ima bandita?“. Popa mu je odgovorio: „Gospodine doktore, ovi dobri ljudi opterećeni su jer im je zemlja ostala sa one strane Tise, oni se ne bave politikom. Kao duhovno biće, jemčim vam svojom bradom, a ako vam to nije dosta, kao čovek, jemčim vam svojom glavom“. Srećom po nas sve, nijedna od mnogih baza u Tarašu nije otkrivena. Posle sam saznao da je, u stvari, iz vetrenjače sve vreme išla hrana za partizane, a da su subaše, poljočuvari bili zaduženi za njenu distribuciju. Iz tog perioda sećam se priče o mladiću kojeg sam ranije pomenuo. Njegovo ime bilo je Nedeljko Barnić, a zvali su ga Žarki. Špiler ga je mrzeo, pričalo se da ga je Žarki poslednjim snagama udario u međunožje, zato je Špiler naredio da se izmučeni mladić veže i živ zakopa. Sećam se dobro i Rusa. Bili su veseli i voleli su da se igraju sa decom, davali su nam da vidimo puške i da pušimo cigarete. Posle rata prešli smo u Zrenjanin, koji je 1946. dobio novo ime. Kao što sam rekao, moja perspektiva se tokom godina menjala, na primer, kao mlađi mislio sam da su svi Nemci i Mađari postali naši neprijatelji. Kada sam sazreo, shvatio sam da to ipak nije bio slučaj, mnoge naše komšije, Mađari, nikoga nisu izdali, a među Nemcima je bilo dosta komunista. Dobri primeri za to su Servo Mihalj i Peter Polinger. Taj čovek nikada se nije odrekao Nemaca. Dok je robijao, često je svojim čuvarima govorio: „Buduće generacije Nemaca stideće se ovog što vi sada radite“. Posle rata saznao sam više o Žarku Zrenjaninu, Koči Kolarovu i svim drugim mladićima i devojkama koji su dali živote u Narodnooslobodilačkoj borbi. Bilo je to teško vreme koje nismo smeli da zaboravimo.