Opera
"Dečak koji se ničeg nije bojao"
Već od samog osnivanja Srpskog
narodnog pozorišta u Novom Sadu
1861. godine /zaslugom Jovana
Đorđevića i takoreći celokupne
glumačke ekipe Jovana Kneževića iz
Vranjeva/ pored govora, koristi se i
pevanje kao glumačko izražavanje.
Opereta i opera kao muzičko scensko
delo prvi put su izvedeni 1891.
godine u Beloj Crkvi i 1897. godine
u Novom Sadu. Po osnivanju
Beogradske Opere, obavezno treba
istaći, da su prvi pevači bili
Vranjevčani; Teodora Boberić, Aca
Nešić i Vojislav
Turinski.
Izvođenje opera i opereta se zbog
finansijskih razloga ukida 1924. i
1926. godine. Izvođenjem Verdijeve
"Travijate" pod dirigentskom palicom
Vojislava Ilića 1947. godine,
obnovljena Beogradska Opera
nastavlja svoj rad. Pored
izvanrednih muzičara, pevača i
solista ansambl Opere Srpskog
narodnog pozorišta iz Beograda uvek
je imao i vrhunske dirigente. Da je
to zbilja tako u to se mogla uveriti
i novobečejska publika gledajući
prvu "Banatsku" operu pod
dirigentskom palicom profesora
Fakulteta muzičkih umetnosti u
Beogradu Vesne Šouc. Njeni
graciozni, ritmički pokreti su bili
jasan znak za muzičare orkestra
Kraljevskih gudača Sv. Đorđa a i za
aktere same opere. Svojom zanosnom
opuštenošću i smeškom na licu,
prosto je lebdela na talasima
muzičkih nota. Glumci su se
smenjivali, muzičari naizmenično
svirali, ali samo je dirigent Vesna
Šouc od samog početka pa do kraja,
neumorno držala sve konce u svojoj
čarobnoj palici.
Пролог
Мелампус започиње причу о дечаку који се ничега
није бојао и страху његове мајке да јој због тога син не настрада.
1. слика
У сеоској кући
Мајка је сама у соби. Забринута је због свог сина
јер овај по цео дан избива из куће, не хајући за небројене опасности
које га вребају са свих страна (То несташно дете моје бриге ми задаје).
У собу улази дечак који
покушава
да је одобровољи.
После извесног времена, увидевши да у томе неће
успети, он одустаде од своје намере па опет негде оде, оставивши мајку
заокупљену црним мислима. Мајка по ко зна који пут размишља о начину
како да уплаши свог сина и тако га "научи страху", али свесна да то не
може сама, упркос многам покушајима, одлучи да помоћ затражи од попа,
најпаметнијег човека од свих које познаје.
2. слика
У црквеној порти
 |
 |
Поп нешто послује у црквеној порти. Појављује се
мајка, изложи
му
свој проблем и затражи помоћ од
њега. Схвативши озбиљност
мајчиног проблема, поп јој то обећа, па јој наложи да каже своме сину да
увече дође
код њега. Мајка одлази, а поп гласно размишља о томе како да уплаши
дечака (Страх је чудна ствар/Како дечка да
уплашим ја). После извесног времена, размишљајући о
бројним начинима на који би то
учинио, поп се опредељује
за један од њих.
Одлази некуда и брзо се враћа носећи страшило за птице. Унесе га у
звоник и ту га стави уз конопац, да подсећа на човека који се спрема да
звони. Лагано пада мрак. У порту улази дечак поздравља
попа, а када му овај рече да му
је потребна помоћ да
звони за вечерњу литургију, похита да га
што пре
послуша. У звонику затече страшило од кога
је, видевши га
у мраку, помислио да је неко од сељана, па му се
зато обрати са молбом да зазвони. Пошто га "незнанац" није послушао, а
ни одговорио на његову молбу, дечак га одгурну, па пошто страшило паде,
сам зазвони за вечерњу. Потом се врати код попа. Њему исприча како је
решио "проблем". Изненађен што се дечак није уплашио, поп му се захвали,
а потом га замоли да опет
дође сутра увече, да би му још
нешто помогао.
3. слика
Ђавоља пећина
Ђавоља пећина. Око велике ватре игра ђавоље коло.
У једном тренутку појављује се Врховни ђаво који
се вратио са пута, што код
његове братије изазове одушевљење (Добро дош'о драги брале).
На питање како се
провео на путу, В. ђаво
прича о проблемима које му је правио Свети Илија, познати непријатељ
ђавола, али и лукавству које је применио да би се спасао, претворивши се
у мачку (Браћо моја, радос'ан сам, кући сам
стигао). На крају своје приче В. ђаво рече како га је напослетку
пронашла нека девојчица и сажаливши се
на "промрзлу мацу", однела у свој град, кога је ђаво
са радошћу "препознао" као место створено да се заведе ђавоља
страховлада.
4. слика
У црквеној порти и испод вешала
Црквена порта. Сумрак. Поп и дечак разговарају.
Поп га упита да ли је истина да је неустрашив, а после
потврдног одговора, још и да ли је толико храбар да
би смео да преноћи испод једног обешеног човека.
Кад дечак опет одговори потврдно, поп га пошаље на нови "задатак". Дечак
оде до обешеног, а онда без
имало страха, подно вешала поче да спрема лежај за починак. Потом леже и
задрема, али га већ из првог сна
пробуди звук костију обешеног који се, будући да је
ту одавно, претворио у костур. Изнервиран, дечак му се, као да је жив,
обрати са молбом да престане са лупом, међутим, све јачи ветар учинио је
да звук костију буде
све јачи и учесталији. То натера дечака да устане, попне се на вешала и
са њих скине обешеног. А
потом опет леже, убеђен да ће сада најзад моћи да спава. И таман кад се
мало примирио, спази костура којеи
се, полако,
чини се
сањиво, усправио, а
онда и проговорио. Невино оптужен, а
онда
обешен, може
се
најкраће
препричати оно што је он казивао, али ипак костур је био срећан због
тога што је напокон нашао мир и
спасење од (О,
паклене моје муке најзад престадоше). Онда упита дечка да ли за узврат
може да му испуни неку
жељу. На то овај рече да жели
да се ничега не боји, али му костур одговори да ће му, будући да је
малишан неустрашив,
ипак учинити нешто друго. Онда му даде два поклона: новчић који иако је
од бакра, вреди пуно јер
његов власник не може да га изгуби, и кошуљу која кад јој се нареди,
постаје тако моћна да може
свакога да истуче. Потом костур нестаде, а дечак
се са
својим поклонима упути у ноћ. Све је
то из прикрајка
посматрао поп, одлучивши да дечака пошаље на нови задатак и суочи га са
несумњиво највећим искушењем самим ђаволом.
5. слика
У дечаковој соби
Дечакова
соба. Уснули дечак сања непознату девојчицу која му прича о злу које је
завладало њеним
градом (Само бол и туга свуда
око мене). Она истиче и сопствену немоћ да се успротиви опасности,
али
и решеност да своје срце поклони ономе ко победи
зло. У тренутку, однекуда, појави се искежен ђавољи
лик и девојчица нестаде, а дечак се
пробуди... уплашен... први пут у свом животу. А онда је, поставши
свестан да је у питању
сан (а шта ако он то ипак није?), опрезно спустио главу на јастук,
покушавајући да
опет
заспи.
6. слика
Испред градских зидина
Испред
градских зидина. Сумрак је. Из града излазе људи који са собом носе само
најнужније ствари. Сусреће
их дечак и на питање зашто одлазе из града, добија одговор да су узрок
томе ђаволи који сваку ноћ у
њему оргијају. Иако
уплашен већ од самог спомена ђавола, дечак покуша да
убеди грађане да остану, а кад ови
одбију и оду, он ипак реши да истраје у свом науму и
суочи се са овом опасношћу. Потом поче гласно да размишља о страху,
"подсећајући" самог себе да је неустрашив, као и да је то особина која
је некада красила и његовог оца (Ко то каже да се бојим ја?).
Напослетку, одлучно уђе у "уклети град".
7. слика
У једној од градских кућа
Д
ечак
улази у кућу и седа за сто, истовремено испод њега гурајући завежљај са
чаробном кошуљом. Из џепа извади чаробни новчић и почиње са њим да се
игра. То потраје неко време, а онда одједном -
бука, ломњава, галама. У кућу изненада уђе
Врховни ђаво. Препознавши у њему лик из свога сна, дечак
се трже, али се брзо прибере и наизглед
незаинтересован, наставља своју игру...
Одмеривши га дугим и
испитивачким погледом, очигледно
заинтересован његовом појавом, ђаво му приђе и упита га како
то да није побегао из града као што су то
учинили остали његови становници. А онда, пре него што доби
одговор, упита га и да ли се боји ђавола.
Добивши негативан одговор, ђаво се изненадио, али је онда
одлучио да промени "тактику", па видевши
новчић у дечаковој руци, предложи му да играју карте.
После
краћег убеђивања, дечак пристаде те са В.
ђаволом и још неколицином његове браће који су му нудили
помоћ да победи у игри (Драги брате, затреба
л ти помоћ наша, ми
смо ту), седе за сто и... игра отпоче.
I после
извесног времена, изненађени што губе, будући да нису знали чаробно
својство дечаковог новчића, ђаволи
се побунише, затраживши од дечака да врати добијени новац. Тада дечак у
помоћ позва чаробну кошуљу.
Ова искочи испод стола и поче да туче ђаволе, што је трајало све док ови
нису обећали да ће
отићи и заувек оставити на миру и град и његове становнике. Потом ђаволи
нестадоше, а у собу полако уђоше
грађани, а са њима и девојчица, дечакова мајка и поп. Девојчица понови
своје обећање да ће своје срце дати ономе ко ослободи град, мајка брижно
упита сина је ли његов подухват био опасан, док му поп
упути честитке на успешно савладаним
лекцијама из страха, истовремено му наденувши и име - Небојша.
Напослетку
се појављује Мелампус, заверенички ставља прст на уста и прошапта: Пст!
публико смерна, не
причајте сад. Нек' се наша тајна не сазна никад, ујазујући на то да је
људски бојати се, али и да човек у таквим
тренуцима мора да нађе снагу да савлада свој страх.
Диригент:
Весна Шоуц
Редитељ:
Радослав Златан Дорић
Сценограф:
Тибор Нађ
Сценски покрет:
Др Оливера Васић
Кореограф:
Снежана Весковић Заблаћански
Костим и маска:
Моника Јованов
Реквизитер:
Миливоје Новаковић
Организатор:
Загорка Јегдић 
